Недавно један човек беше дошао у цркву на Богослужење, и при целивању светих икона се необично крстио: јако је прстима притискивао чело и груди, да му је на челу остао отисак прстију. На моје питање зашто се тако крсти, одговорио је: Невоља ме нучила. После тога исприча следеће. Путовао сам једне ноћи сам. Ноћ је била прилично видна. Негде око поноћи још сам био далеко од насеља. На једној раскрсници испаде пред мене некакав човек, црн као угаљ и ружан, и почео да се врти око мене, да ме плаши и скаче на мене. Ја се сетих да је то ђаво, и препадох се од страха, али помоћи ни са које стране нисам могао да се надам. У страху ја почех да се крстим, али неправилно, у ствари да млатарам рукама, како сам био научио, и како раде многи. Али враг се није уплашио од таквог крсног знака, него поче да ми се руга, рекавши: Не плашим се ја од таквог крста! И после тога поче још више да облеће око мене и да ме плаши. Ја се тада сетих како су ме некад старији учили да се правилно крстим, па саставих лепо три прста и прекрстих се правилно, говорећи: У име Оца, и Сина, и Светога Духа. Амин. Тек што то учиних, сатана закука и побеже.
Ето зато се ја од тог доба крстим овако и молим са страхом Божијим.
Сви људи који се не моле Богу не умеју ни да се прекрсте, по томе ће се познати чија је вера празна и мртва. Такви се налазе под власти сатане у свако доба, у њиховим срцима враг пландује и ужива, тамо је мрак у души и она је мртва без духа Божијега, а то јадни људи не знају, кад дође смрт они тек тада виде коме су служили и коме припадају, али доцкан. Исто тако, почесто се види да се ни многи свештеници, па чак и архијереји црквени не умеју да прекрсте, него само овлаш пређу руком испред себе, тобоже крстећи се, а у ствари греше се и о своју душу, али и многе вернике саблажњују, и многи се, угледајући се на њих, крсте као они. Јадно им је то крштење. Ђаволу на радост, а Богу на жалост.
написао: Схиархимандрит Гаврило ( Димитријевић )
Нема коментара:
Постави коментар