ЉУДСКИ ЛИК БОГА Митрополит Иларион (Алфејев)

Чули смо причу јеванђелисте о томе како је Господ исцелио раслабљеног, који је лежао у Силоамској бањи очекујући чудо тридесет и осам година. Када му је Исус дошао и питао га: „Желиш ли да будеш здрав?“, одговорио је: „Да, Господе, али немам човека да ме спусти у бању кад се замути вода“ (Јн. 5;     6-7).

„Немам човека“ – ето речи које је Господ чуо од раслабљеног. У тим речима изражена је сва бол, сва невоља, сва безмерна дубина његовог страдања и усамљености. Трагедија раслабљеног се састоји у томе што за тридесет и осам година свог живота он није сусрео човека – онога који би био способан да са њим подели његово страдање, да преузме на себе макар део његове беспомоћности. Могуће је, како се чини, проживети тридесет и осам година и остати усамљен. Могуће је проживети читав живот – и не срести човека!

Некад је философ Диоген дању ходио по градским улицама, држећи упаљени фењер и говорећи: „тражим човека“. Ова изрека античког философа остала је у људском сећању симбол тога, како некада бива тешко међу стотинама, милионима, сада већ милијардама људи, који насељавају земљу, срести истинског човека.

Али ако је дошло до сусрета са истинским човеком, какво чудо [тај сусрет] постаје! Господ се приближио раслабљеном и био први истинки човек кога је овај срео. У Његовом лицу раслабљени је пронашао оног, кога није успео [да пронађе] читавог живота, онога за киме је читавог живота чезнуо, кога је читавог живота чекао. Као што говори свети Григорије Богослов: тражио си човека, а пронашао и човека и Бога.

Поставши човек, Бог је човечанству пројавио прави лик човека. У лику Христа, Бога оваплоћеног, ми видимо Човека у правом (=апсолутном) смислу речи – оног Човека Који је заједно са нама, чак и ако би били остављено од свију људи…

Понекад, налазећи се у безизлазној ситуацији ми тражимо помоћ од људи, али је не налазимо. И када се исцрпе све наше могућности, када губимо последње наде, када се руке беспомоћно падају, одједном у помоћ долази Христос и ми схватамо: ето Онога, Кога је наша душа одувек тражила, за ким је жудела из дана у дан, из месеца у месец, из године у годину.

Савремено човечанство није само обезбожено; оно је обесчовечено. Бесчовечност, равнодушност према страдањима других, немање жеље да се помогне, да се подели, изађе у сусрет, егоцентризам и егоизам добили су заиста светске размере. Све теже бива у пустињи савременог света срести човека. Многи губе вољу за животом од неизбежне усамљености и туге, коју нема ко да олакша, коју нема са ким да подели.

У II веку, свети Теофил Антиохијски, полемишући са незнабошцем писао је: „Ти говориш: покажи ми твога Бога. А ја ћу ти одговорити: најпре ти мени покажи твога човека, и онда ћеш моћи видети мога Бога“. Ми не можемо видети Бога, док не израстемо у пуну меру нашег човечијег раста. Ми се не можемо називати хришћанима [све] док не постанемо истински људи.

Промислимо сада о томе да увек покрај нас има раслабљених (физички или духовно) којима треба наша помоћ или подршка. Да ли смо спремни да им приђемо? Да ли смо спремни да им посветимо своје време, да са њима поделимо наш живот? Ако нисмо, то значи да смо ми хришћани само по имену, али не по делима. Прави хришћанин је онај који је спреман да по Спаситељевој речи положи своју душу за своје ближње (Јн. 15;13). Управо је такав био и сам Христос – Он није пожалио живот за нас и показао нам ко је истински Човек.

Некада говоре да је хришћанство сувише узвишено, да су Божије заповести сувише тешке, да Јеванђеље од нас превише тражи. Уствари, од сваког од нас се тражи само једно – да будемо људи. Ако си ти човек у правом смислу те речи, значи – ти си хришћанин; ако си ти недостојан да се назовеш човек, то значи да ти још ниси сазрео за хришћанство.

О духовној радости Монахиња Стефанида (Бабић)

Духовна радост се добија као последица смирења, безазлености, дубоке послушности, самоодрицања, као дар благодати Божије.

Она је и дар Божији за наше чување чистоте духа и тела, за искрено покајање, за саможртвен живот.

Она је плод Духа Светог у нама. Духовна радост је чиста, бестрасна. Она је дубоко смирена, прославља Бога.

Радости су разне, али у овој нема ни трунке греха, она је сва у Светлости, покајању, радосном испуњавању Воље Божије. Она је сва у ревности да се Господ прослави, она је сва у слављењу другога- Бога и ближњих.

Она је сведочанство о Васкрсењу Христовом, присуство те Васкршње силе у нама. То је сила живота која се радује свом Богу и Створитељу, и која целом душом кличе свом Небеском Оцу. То је сила која у нама васкрсава све оно што је добро и што можемо унети у Вечност.

То је она сила која је приликом ношења моштију Св. Василија Острошког подстакла коња да радосно игра око моштију. То је сила која испуњава сву твар да славослови и радосно кличе свом Творцу, као на дан Рођења Христовог. И анђели и људи, и животиње сви су испуњени том истом радошћу.

То је она радост коју осећамо, која нас озари и обасја, кад се са смирењем, покајањем, и измирени са ближњима причестимо. То је оно стање помирења са Богом и осећања да смо деца Божија, да смо закриљени Његовом благодаћу, да смо сигурни у Његовом окриљу, да смо обухваћени Његовом бригом, да смо очишћени Његовом силом.

А даље, браћо, радујте се, усавршавајте се, утешавајте се, исто мислите, мир имајте, и Бог љубави и мира биће с вама“. (Друга Посланица Коринћанима 13, 11)

„Радујте се“, јер је тужан земаљски свет постао радионица бесмртних радости откако је Господ Христос сишао на земљу и постао човек, пошто је са Собом донео све радости неба. Сетите се, прва Арханђелова реч Свеблагодатној, којом је објављен Његов долазак у наш земаљски свет, била је: „Радуј се!“ (Лк. 1, 28). Па онда и Његово рођење на земљи објављено је од светих анђела као „велика радост“ свима људима, „јер се роди Спаситељ – Господ Христос“ (Лк. 2, 10-11), да спасе свет од греха, смрти и ђавола.

Ето зашто се треба увек радовати: Спаситељ је донео спасење роду људском од свепагубног тројства – греха, смрти и ђавола. А шта је за људе страшније и убитачније од тога трога? Но радост наша није толико у томе, колико у ономе што нам је Спаситељ даровао Вечни Живот, Вечну Истину, Вечну Љубав, Вечну Правду, и све остале божанске дарове, који и јесу вечити извор бесмртних радости за људско биће. „Радујте се“, кад вас нападају и хиљаде смрти, јер је у вама Једини Победитељ свих смрти – Господ Христос. „Радујте се“, кад греси кидишу на вас, јер је са вама Једини Безгрешни – Господ Исус. „Радујте се“, кад на вас наваљују и са вама ратују ђаволове слуге, па и сами ђаволи, јер је са вама и у вама – Једини истинити Бог, Господ Христос, пред којим и ђаволи дрхћу као беспомоћни мољци.

„Усавршавајте се, јер су хришћани, док год су на земљи, недовршена бића. Уопште човек остаје недовршено биће, ако себе не доврши Богочовеком. А то значи: ако себе не усаврши Богочовеком. Јер у Богочовеку је дат једини истински савршен човек. И сваки човек уопште може постати истински савршен једино, ако духовно уједини себе са Богочовеком, ако постане сутелесник Његов, сутелесник Богочовечанског Тела Његовог – Цркве свете. Уради ли то, у човека се усељују све божанске силе и божански дарови, који човека испуњују Богом у свима бескрајностима његовог загонетног бића. Јер, шта је истински савршен човек? – Човек који је себе испунио Богом.“ (Св. ава Јустин Поповић, Тумачење друге Посланице Коринћанима)

Духовну радост нам Господ даје да нас укрепи у страдањима, да нас ободри у покајању. Па чак и стање „свете туге“ и оно је радосно, и оно има у себи ту радост, дубоко смирену, која не да да човек падне у очајање сагледавши све своје грехе и своју трулежност. Та радост не да да заборавимо да смо деца Божија, да Бог није сурови мучитељ, него Највољенији Отац, она не да да заборавимо чему треба да тежимо, нити да заборавимо Рајско стање у које треба да се вратимо.

Да би човек био у тој радости треба да одбаци себе. И да се радује Богу. Треба да искоракне из себе, да нема покрете мисли ка себи, нити своју вољу, него да радосно и смерно прима све из руке Божије.

Та радост не треба да оде у неко спољашње, световно радовање, већ треба да остане у смирењу, да знамо да је то дар Бoжији грешнику, да увек будемо свесни тога, и да се не понесемо у радости. Да не мислимо да смо то заслужили по својим врлинама, него да будемо свесни да је то дар Божије Љубави, Очинске Љубави према палом створењу.

Тек кад помислимо да смо недостојни те радости и излива Божије силе на нас, тек онда Бог може безбедно да је подари нама, без опасности да ћемо је злоупотребити.

Тек кад будемо као деца, онда ћемо се увек радовати.

Косовски завет је, као и монашки завет, опредељење за Небеско. Он доноси Небеску радост, која никад неће проћи. Кад се цела душа окрене Богу и схвати да треба да се спреми за Вечну Отаџбину, онда све материјално и од ове земље губи значај, и част и слава и богатство, и престиж…»Земаљско је за малена царство, а Небеско од сад па до века.» И при монашком завету човек исто тако одустаје од света и везаности за овај свет и његове логике, и окреће се ка Небу, и ослобађа се терета, и то му доноси духовну радост. Послушност и смирење га доводе у стање детета које се радује Вечности.

Ова радост у себи има као чувара духа покајања, да не би прешла у површну, и неспасоносну. Радост са свешћу о својој грешности, која доводи човека у скрушење, и он безазлено и захвално прима од Бога тај дар Божије Помоћи, Љубави.

Радост је и што је Христос Васкрсао, и што нас је спасао, и што се Вазнео и послао нам Духа Утешитеља, да обитава стално са нама. Радост је и што нас је Господ желео, и створио из Љубави. И што брине о нама у све дане, а и у Вечности.

Ми се радујемо духовно кад осетимо у своме духу Божији Дух, у своме срцу Бога. Препознајемо Онога Који нас је створио и Који нас је у Рају узгајао.

„Сваку радост имајте, браћо моја, кад паднете у различита искушења, знајући да кушање ваше вере гради трпљење, а трпљење нека усавршује дело, да будете савршени и потпуни без икаквог недостатка.“ (Јаков 1, 2)

Знајући да нам предстоји куповина која нема цене (тј. наслеђе Царства небеског и бесконачног живота), немојмо бити немарни, нити се предавати сну лењости све док живимо у овом веку.

Ступите, борци, на такмичење. Марљиви и ревносни иступају напред и венчавају се, док се лењиви лишавају венаца и губе своју непроцењиву душу, одлазећи празни из овог живота у вечну муку.

Пут нам је показао свети цар Лазар. И безбројни подвижници у анђелском чину. Радост не од овог света задобија се методама не од овог света.

Монахиња Стефанида (Бабић)

Тропар Крсту и молитва за отаџбину

Спаси,Господе, људе Своје и благослови наследство Твоје, победунад противницима дарујући и Крстом Својим чувајући многострадални народ наш.

Молитва за децу

Господе Исусе Христе, Који си Сам биоДете, и Који си децу волео и благосиљао, помилуј и спасидецу нашег времена, да се некрштена крсте, а крштена дасе вером у Тебе и љубављу према Теби утврде. Спаси, Господе,ону децу коју њихови неверујући или зловерни родитељи кваребезбожјем или зловерјем и одвлаче их од Тебе, Који си јединиСпас и Избавитељ њихов. Спаси, Господе, и ону децу којубездушни зли учитељи, безбожни или зловерни, удаљују одТебе Творца њиховог, и уводе у друштво душом огубаних. Спаси,Господе, ону децу чије чисте душе оскрвњује сваки неморална улици и разврат у позоришту, на телевизији и у биоскопу.Спаси их од ових нечистота. Спаси, Милостиви, и ону дечицубез родитеља која су пала под руку сурових старатеља, злихочуха и маћеха спаси их од слушања хулних речи и гледањазлих дела. Помози, Свемогући, да деца узрасту и сазру засиновство Божије и грађанство Небеског Града на вечно спасење,а у Твоју славу и хвалу. Амин. Богородице Дјево,радуј се, благодатна Марија! Господ с Тобом,
Благословена си Ти међу женама и благословен плод утробеТвоје,
јер си Спаса родила душа наших!

Молитва против ружних помисли

Владико, Господе Боже мој, у чијим јерукама судба моја, заштити ме по милости Својој, и не дозволида пропаднем по безакоњима својим, нити да идем за вољомтела које похотом војује против духа. Твоје сам створење - не презри дело руку Својих. Не одврати се од мене - сажалисе, а не понизи. Слаб сам, не презри ме, Господе, јер кТеби прибегох, Заштитнику своме Богу: исцели душу моју,јер сагреших Теби! Спаси ме ради милости Своје, јер самТи одан од младости своје! Нека се постиде они што тражеда ме одгурну од Тебе помоћу нечистих дела, ружних помисли,некорисних сећања! Удаљи од мене сваку нечистоту, свакозло, јер си Ти једини Свет, једини Силан, једини Бесмртан,у свему беспримерно моћан, и свима дајеш силу за борбу противђавола и његових војски. Јер Теби приличи свака слава, части поклоњење, Оцу и Сину и Светоме Духу, сада и свагда иу векове векова. Амин.

СИМВОЛ ВЕРЕ

Верујем у једнога Бога Оца, сведржитеља, творца неба и земље и свега видљивог и невидљивог.

И у једнога Господа Исуса Христа, Сина Божијег, јединородног, од Оца рођеног пре свих векова, светлост од светлости, Бога истинитог од Бога истинитог, рођеног, нествореног, једносуштног Оцу, кроз кога је све постало.

Који је ради нас људи и ради нашега спасења сишао с небеса и оваплотио се од Духа Светога и Марије Дјеве и постао човек.

И који је распет за нас у време Понтија Пилата и страдао и био погребен.

И који је васкрсао у трећи дан, по Писму.

И који се вазнео на небеса и седи с десне стране Оца.

И који ће опет доћи са славом да суди живима и мртвима и Његовом царству неће бити краја.

И у Духа Светога, Господа Животворног, који од Оца исходи и који се са Оцем и Сином заједно поштује и заједно слави. Који је говорио кроз пророке.

И у једну свету, саборну и апостолску Цркву.

Исповедам једно крштење за опроштење грехова.

Чекам васкрсење мртвих.

И живот будућег века.

Амин.

LEPOTA PRAVOSLAVLJA